Тома Јовановић, Фелеги Тивадара 8, 2100, Нови Сад, Србија; тел.: (+381) 21 6334 588  (+381) 63/565 215
е-маил: tomazojovanovic@sbb.rs

ИЗДАВАШТВО

Роман ”Трептаји душа - писма из Нигдине”

Роман "Адам"

 Написао и у сарадњи са издавачком кућом “Прометеј“ из Новог Сада, издао роман “Адам“, који је настао као испуњење једног аманета.

Један од сапатника - страдалника из заједничких робијашких дана у злогласној робијашници ”Забела” код Пожаревца из 1946 год. када је сазнао да се о тим стравичним данима партизанске ”слободе” оставља писани траг, поручио је аутору:
”Пиши, пиши о том времену, пиши нека се сазна права истина, нека се сазна и памти, и да нам се више никада не поврати”.

А о књизи сам аутор каже:

"Књига говори о истинитој трагедији једне српске породице, која у братоубилачком Другом светском рату, на олтар отаџбине прилаже оца домаћина и четри му сина. Нестанак једне српске домаћинске породице одсликава нестанак народа коме припадам.

Причу нисам изнео на видело дана раније, из бојазни да је објављивањем не искрнавим, јер њој није потребна слава. Она је сазревалау ћутању.

Услучајевима великих трагедија, тишина се једном са истином. Ћутања су често значајнија од говора, а нарочито од накнадних јунаштава и накнадне памети. Можда је разлог што сам тако дуго ћутао и осећање, да је оно што сам хтео да кажем, надјачало моју моћ говора.

Књига је отишла у свет, и у многим круговима побудила жељу за екранизацију исте."

О књизи су похвалне оцене рекламнога значајна имена:

Славољуб Ђукић:

Рукопис "Адам" сам читао са великим интересовањем, али разумљиво не и са уживањем. То није књига са којом се мирно одлази на спавање. Утолико је потребнија. Заборав нас је довео до оваквог јада. Можда ја и нисам типичан читалац, самим тим што се Јовановић бави временом у којем сам и ја живео, а догађаји су добрим делом везани за наш завичај. Имао сам о чему размишљати. Неке људе, које је помињао у кљизи, сам познавао, тадашња атмосфера ми је, бар у општим цртама добро позната. Могао сам негде на сремском фронту срести једног од Адамових синова, и то управо код Товарника, где сам, после немачке офанзиве као непуни седамнаестогодишњак био рањен. Мада се Јовановић и ја деценијама познајемо, нисам знао колико је његов живот био несрећно богат. И после свега закључујем, да само један добар и јак човек, може да сачува душевни мир, као што је он успео. Уз литерарна својства, књига има и документарну вредност, као потресно сведочанство о једном трагичном добу које, нажалост, траје до дана данашњег. Зато ми је блиска Михизова оцена: "Адам је заветна тема". Мислим да је Тома Јовановић утрошио време у користан посао, да кажем то професионалним језиком. Али шта даље? Као човек који се бави сличним послом и зна на каквим су мукама аутори, остало ми је да се надам да ће књига наћи издавача. И на крају, ако ништа друго, са жаљењем напомињем да би овај рукопис могао да нађе место бар у ваљевском Архиву.

Милан Ст.Протић:

Књига Томе Јовановића "Адам" представља једно аутентично сведочанство о прохујалом времену Другог светског рата. Спасавајући од заборава трагедију и страдања родољуба који су се супротставили окупатору и комунистичкој најезди, аутор је испричао једну у низу потресних прича из тог доба. И сам учесник и трегичар, Јовановић је своја сећања исписао мирно, без мржње и нетрпељивости. Његове упечатљиве слике ређају се једна за другом обележене тамним бојама једног жалосног раздобља. Читалац је вођен једном готово невидљивом руком кроз лавиринт српске народне несреће. У средишту Јовановићевог приповедања налази се каткад сасвим стваран, кадкад тајанствен лик Адама. То је личност из реалног живота, мученик и жртва неразумног насиља. Али и симбол нашег укупног народног бола и очаја. Комунистички затвори одмах по завршетку Другог светског рата били су препуни омладине и њених родитеља. Испреплетене судбине и незамисливе муке две генерације стопиле су се у јединствену несрећу једног читавог народа. Јовановић пише лако, кратким цртама, без сувишних речи. Улази храбро у монологе, и још чешће у дијалоге. Тиме његов рукопис стиче неопходну аутентичност. Гласови постају толико стварни да се добија утисак као да се једно доба приказало пред читаочевим очима.

Огроман пишчев напор да из себе истисне дуго потискивану истину и сећања дале су на крају прави резултат. Књига Томе Јовановића остаће неизбрисиво сведочанство, ненадокнадиво потоњим историјским покушајима да се разуме једно раздобље. У томе лежи и највећа вредност овог дела.


Запис о једној књизи - Жарко Команин

Човек је, на земљи, нечије сјећање, садашње, или будуће, али није ни то ако се не запише. А можда је све прах, и што се запише, и што додирнемо руком.
Тома Јовановић је записао своја сјећања и ставио их у књигу "Адам". А када сам прочитао ту књигу (а прочитао сам је у једном даху) био сам изненађен, запањен, и схватио сам. Познати и необични глумац Тома Јовановић - постао је, у поодмаклом добу свог живота, изузетан и сјајан писац. То Томи Јовановићу и пристаје, јер је рођен у Ваљевској нахији, из чије се колијевке родио добар број великих српских писаца, да поменем само једног, на кога је Тома Јовановић налик а то је Прота Матеја Ненадовић.
И одмах да кажем: роман, или сјећања, "Адам" Томе Јовановића јесте потресна књига из које веје страшни и лијепи бол страшног и лијепог живота. "Адам" Томе Јовановића је истинита књига, она је пишчев тестамент (и по мери језика, и по мери казивања, и по мери морала). При том, Тома Јовановић не суди времену и људима, већ сведочи о времену и људима, јер Тома Јовановић зна: само је Бог судија.
Страшно доба грађанског рата (1941-1945) и још страшније доба комунистичког режима, још није истинито испричано, нити у књижевности, нити у историјској науци. Побједници су писали лажне књиге, стварајући лажну историју и лажну литературу. Поражени су, који су преживели, тонули у заборав, или угађали злом времену, и не чују се ни данас. И трава заборава прекрила је истину о шездесетогодишњој трагедији српског народа. Истина о нашим деобама, истина о побједницима и пораженима, закопана је дубоко у земљу, али она ипак ниче, понеким књигама, као што је истина никла, после толико година, и у књизи "Адам" Томе Јовановића.
Страшније наслаге лажи, које шездесет година падају на главу српског народа. Тома Јовановић, у књизи "Адам" развејава, и свједочи истинито. Тома Јовановић не навија воду ни на чију воденицу, и он се у својој књизи не свети, он у књизи својој не мрзи, бећ прича истинито и слободно, говори од земље, као што говоре мудри сељаци Ваљевске нахије.
Књига "Адам" је посвећена Томиним родитељима, али је посвећена и цијелом српству. И, од како се "пушта на слободу ученик из Ваљева", до појаве ове кљиге, тај ученик Тома Јовановић, носио је свој бол, тајно, у тишини, у ћутању, да би га исписао у књизи "Адам", дајући му општечовечанско значење. Мада је, годинама, крвник српског народа тјерао своју жртву да га обожава, расрбљујући му душу, жртва није упала у мржњу. Ваљевско трагично позорје, постало је, тако, општељудско трагично позорје. Наравно, писац ове књиге је свестан да истину зна само Бог а не човјек, али зна и то да је трагање за истином пут ка Богочовјеку.
Кад прочитате ову књигу, чини ми се да се морате упитати: да ли је могуће да смо толико зарасли у лаж и да ли смо оболели на смрт. Ипак, памћење се не може убити, јер памћење, непредвидљиво, васкрсава, доноси истину, доноси благодат и мир душе. Упитајмо се, на крају, учествујемо ли, сви, у злочину заборава.
Завршићу, овај мој муњевити запис о књизи "Адам", ријечима из једне моје књиге: "Поражени су вјечни, као њива, као гроб, као сјећање. Поражени се поново рађају у туђим сјећањима и враћају се у будуће памћење које ће бити прошло. У вјечном животу нема побједника."
Хвала Томи Јовановићу што нам је даровао књигу "Адам".
Хвала вама који сте вечерас дошли на ово Томино славље.

Хвала Богу.
Жарко Команин
(Књижевне новине, 15.октобар 2001)


Чланак из новина "Глас Црногораца" - “Светигора“ – Цетиње:

Рајо Војиновић

Поводом књиге "Адам" Томе Јовановића

КАИНЕ, ГДЕ ТИ ЈЕ БРАТ?

Ево неколико ријечи поводом једне ријетке књиге.Кажем ријетке јер ријетке су књиге које читаоца гоне на читање у једном даху, баш као што је то случај са романом "Адам" Томе Јовановића, објављеним у издању новосадског "Прометеја".

"Адам" је истинита прича о трагедији породице истоименог српског домаћина из околине Ваљева, која се одиграла у каиновском периоду наше историје, у току и у првих петнаест година од завршетка другог свјетског поклања. Од четворице Адамових синова, њих двојица, Драгутин и Милутин, гину на различитим странама, у четницима и партизанима. Најмлађи Младен, који их заједно са оцем на воловској запрези мртве доноси кући и сахрањује их, при крају рата и сам одлази на Сремски фронт и гине код Товарника. Несрећни Адам овога пута одлази сам по трећег сина и сахрањује га код претходне двојице. Четврти, најстарији Александар, по завршетку рата долази кући из њемачког заробљеништва, у којем као официр краљевске војске проводи читав рат, а унесрећени отац га дочекује на станици у Ваљеву као једину наду и утјеху.

"Те вечери", пише у књизи, "кад су стигли кући, само што су сели да вечерају, неко закуца на врата, он (тј.Адам) отвори, група четника што се крила около уђе да се огреје. Кад партизани што су их пратили, то ти се онда звало КНОЈ, опколе кућу, држи, не дај, пуцњава, борба и од бомбе бачене у кући погине Адамов Александар у униформи југословенског официра, али пред кућом погине и партизански официр. Адама стрпају у Ваљево у затвор и војни суд га, као четничког јатака, осуди на смрт. После га помилују, те добије двадесет година робије". Издржао је дванаест и полудио! Кад су га пустили из затвора, он одлази у планину испод Дивчибара, где му се губи сваки траг.

"Причало се, да су га сељаци из околних села виђали, са белом косом и брадом до паса, како лута по брдима ко вук, завијајући дозива мртве синове".

Са тим Адамом аутор књиге Тома Јовановић робијао је у затвору. Тај Адам за вријеме тамновања ни са ким не проговара ни једну једину ријеч, само што с времена на вријеме цвили у сну. Тај Адам постаје животна опсесија аутора ове књиге, који почиње да трага за истином о њему, али наилази на завјеру ћутања. Ова књига је резултат борбе против те завјере.

У старозавјетној Књизи Постања постоји прича о Адамовим синовима Каину и Авељу. Знамо да је из голе зависти Каин убио Авеља.

"Тада рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам, зар сам ја чувар брата својега? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твојега виче са земље ка мени. И сада, да си проклет - на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје. Кад земљу узрадиш неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи". (Пост. 9-13)

Ова старозавјетна прича је - прича о нашем, српском народу. Баш као што је "исто то само мало друкчије" и "Адам" Томе Јовановића.

Завјера ћутања с којом се писац овом књигом ухватио у коштац је, признали ми то или не, саучесништво у злочину. И ми, као народ, док год не прекинемо ту завјеру ћутања о каиновском периоду наше историје, о којем говори ова књига, бићемо под епитимијом Оца нашег Небескога, истом оном епитимијом коју је одредио Каину.

Дуготрпељиви и многомилостиви Бог није, наравно, убио Каина због тога што је Бог који је љубав, а не Стаљин или Броз рецимо...То значи да, ако смо хришћани, ако слиједимо онога који је пут, истина и живот, не смијемо ни ми тражити освету. Тома Јовановић нити је тражи, нити суди, јер зна да је правда Божија правда вјечна!

Треба ли код рођених очију посебно доказивати да смо као народ проклети на земљи која је прије шест деценија отворила уста своја да прими крв очева и дједова наших из руку браће њихове, такође наших очева и дједова и да земља наша, отаџбина наша, због завјере ћутања више не даје блага својега?

Да, само због тога што каиновски лажемо Бога Живога, говорећи ове ријечи: Не знамо, Господе, зар смо ми чувари очева и дједова наших?

Зар не видимо да смо рођеној земљи постали бјегунци и потукачи?

Придружимо се, дакле, Томи Јовановићу, јер нас на то призива Отац Наш Небески.